Kada vam Suzana Zlatanović aka Luna Lu i njene second hand shop gošće kažu da ste ’’seljak’’ onda one, kako ističu, ne misle na ’’jadnike koji tamo negde kopaju i oru zemlju’’ nego na sve one ljude koji ne konzumiraju kulturu koju proizvode ove lepotice i njihovi ispisnici (oženjen-sam-kao-momak-živim) i istomišljenici (daleko-ti-lepa-kuća). Oni su dočekali svojih pet minuta (na devedeset dvojci) da postanu instant mudonje i mudonjke/mudologičarke/ mudološkinje (molim lepo, vi izaberite, a ja ću da patentiram) i da na polurazumljivom srpskom jeziku prozbore koju o kulturi nekulturnom i neprosvećenom stanovništvu. Ono, istina, Srbija je nekulturna i neprosvećena, a koliko je stanje ozbiljno potvrđuje i sama činjenica da je današnja (kulturna) gošća pinki popodneva televizije B 92 govorila na nekom neobeogradskom sintetičkom jeziku koji je obilovao posrbljenim anglicizmima koji se verovatno koriste samo u njenoj komuni, ali koje nijedan prosečan Srbin, a boga mi ni Englez ne može da pohvata. Nakon odslušanog dijaloga dve šarmantne dame, trebalo mi je vremena da odgonetnem pravi smisao onoga o čemu su pričale, jer, uprkos mom višegodišnjem trudu da prodrem u srž sintakse i semantike vendijevskog jezika ovaj urbani novobeogradski govor za mene i dalje predstavlja izazovnu prepreku koja će, po svoj prilici biti i osnovna barijera u mojoj transformaciji od nekulturnog ka kulturno prihvatljivom primerku. Prekorevao sam samog sebe što sam četiri godine, između ostalog, studirao srpski jezik, kad i samoproklamovani poslenici kulture govore nekim drugim jezikom koji ja, čini se, nikad neću razumeti. Ono što ipak shvatih jeste da se reč ’’urban’’, moliću, više ne koristi, da je to sad seljački, ali se reč ’’seljak’’ i raznorazni pridevi, imenice i glagoli izvedeni od ove nemile socijalne kategorije i dalje vrlo rado konzumiraju u cilju označavanja svih onih pojava – dobrih i loših – koje se kose sa predočenim nam kulturnim manifestom.
Naučio sam do sad da je Kosovo Srbija, Srbija sranje, a Evropa imperativ i sve to sa različitih strana - posebno a i u nespojivim spojevima. Sve sam prihvatao ćutke, jer u raspravu ulazim samo onda kad mi je sagovornik ravnopravan – kada nije, rasprava je izlišna. Međutim, zahvaljujući prosvetiteljki Suzani Zlatanović i njenim gostima, naučio sam još nešto – ove gore navedene parole više ne važe, najnovija je ta da je Beograd (ali onaj bez seljaka) Srbija, sve ostalo je ruralna, retrogradna svetina, balast koji smeta Luni Lu da se svojim visokim profesionalnim dometima vine u evropsku elitu gde joj je mesto (?!), a njenim gostima da i oni osete na kratko kako je to biti mejnstrim kojeg se toliko groze. Seljaci koji oru i koji ’’nemaju kompjutere jer žive u prošlom veku’’ (Luna Lu), ’’koji ništa ne rade, nego šetaju po livadama’’ (Vesna Pešić) suštinska su smetnja ’’urbanoj’’ (dok ne smisle novi temrin, ja ću (zlo)upotrebiti ovaj) Srbiji da promoviše nove vrednosti, ali bez prave želje da ih institucionalizuje, već da u udarnom terminu, s dozom ničim potkovanog podsmeha i nadrkanosti prezentuje naciji svoju hermetičnost i sladostrasni elitizam manjine na koji masturbiraju gledajući snimke svojih televizijskih nastupa.
Nemam ja mnogo protiv Lune Lu jer nije Luna Lu krivac, ona je samo deo nečega što je u neku ruku kao i huligani i samo proizvod zlosrećne svakodnevice u Srbiji. Ono što Luna i njeni gosti nikako ne mogu da shvate je da su intelekt i društvena osvešćenost, liberalizam i progresivnost ništa, ukoliko iza toga nema produhovljenosti, mudrosti i plemenitosti. Ja ne pamtim gospođicu Zlatanović iz mlađih dana; kažu da su ona i Isidora Bjelica bile prva asocijacija na ’’urbani’’ Beograd. U međuvremenu, Isidora je našla način da konzumira i iznutra secira popularnu (sub)kulturu, a Suzana se opredelila za neki ciničan otklon od svega toga, kroz popularizaciju onoga što mogu da postanu nove kulturne vrednosti. I zaista, u mnogim slučajevima, gosti Lune Lu su ljudi u čijem se radu prepoznaju naznake ozbiljnog i predanog, a pre svega egzistencijano nužnog, bavljenja onim što ih je u emisiju i dovelo. Međutim, problem nastaje onda kad se bilo koja mutirana vrednost, a takvih je u znatnoj meri više, izdigne i nameće kao referentna. Kao što nam je nedavno pokazano ko polaže pravo da bije i ruši i kolika je zaista njihova vlast u Beogradu, tako nam i pojedini gosti Lune Lu iz nedelje u nedelju bezuspešno dokazuju da su oni moderatori srpske kulture, a da je sve ostalo, što ne može i ne sme da se zavali u Lunin kauč, vredno podsmeha, srpdnje i zluradog izvrgavanja ruglu. Ne treba da govorim da istinu i kormilara treba tražiti negde između. Dok me huligani biju po glavi, neoliberali po mozgu, Crkva po veri, a političari gde god stignu, naučio sam da sam sa sobom vodim žučne diskusije i polemike. Jedno veče sam anonimni navijač, drugo veče Ivica Dačić, treće Luna Lu, a četvrto Amfilohije bradom i puškom. Da li zahvaljujući vinu od maline ili urođenom talentu, tek to mi pomogne da malo više volim sebe. A i oni, usput, nečemu posluže.
p.s.
Da, jako volimo Žilnika, veoma ,,Dupe od mramora’’... ali, nekako, na momente, gledajući POPodne zaboravim da li je od mramora dupe ili ipak, duša.
